Most je nekad bio važna tačka karavanskog puta koji je povezivao Zlatibor sa Zlatarom, spajao besputna planinska sela.
Tek poneko u ovo doba prođe starim kamenim mostom preko reke Katušnice u udaljenom zlatiborskom selu Drenova, desetak kilometara od Sirogojna. Do mosta s jedne strane dolazi asfalt, ali s druge izlazi makadamski, šumski put. Pored je česma pitke vode, ozidana davno kada i most.
Ovuda s vremena na vreme naiđu rabadžije sa zapregom ili kakav teretnjak kada iz guste šume izvlače drvnu građu. Ponekad savremena navigacija navedi vozače turiste da ovim pravcem, ne znajući za šumski put, krenu ka obližnjem Ljubišu u poznate restorane ukusne pastrmke. Rečju, sada se ovaj prelaz retko koristi. Vele Zlatiborci da je tu ćupriju vreme pregazilo.
A nekad je bio važna tačka karavanskog puta koji je povezivao Zlatibor sa Zlatarom, spajao besputna planinska sela. Sve dok noviji i širi put preko okolnih brda, prema Gostilju i Ljubišu, nije sagrađen.
Trasa „carskog druma”
Do pre pola veka kroz Drenovu su išla i vozila i zaprežna kola, pa dalje niz Rzav (u koji se Katušnica uliva) i potom u veća mesta. Postoji predanje da je ta trasa deonica davnašnjeg „carskog druma”, glavne saobraćajnice osmanskog doba koja je povezivala Sarajevo preko Zlatara i Sjenice s Carigradom.
Malo je zapisa o istorijatu kamene ćuprije na Katušnici. Kada je napravljena, da li je ovde bila kakva pre nje, pa se zarušila, a ova je smenila, od kakvog kamena je građena… Rekoše u Drenovi da o tome najbolje zna 78-godišnji žitelj Jovan Radović, trgovac u penziji, čija je kuća maltene na mostu. U razgovoru za „Magazin” ispričao nam je ono što zna.
– Ovom mostu uskoro će ceo vek, napravljen je 1935. godine. Građa za njega stizala je iz Murtenice, a crveni kamen, i sada očuvan, iz majdana u Sirogojnu. Postoji priča da je tada tek napravljeni most srušila nabujala reka, ali da je u drugom pokušaju bilo uspešnije kada ga je projektovala neka Zorka iz Čačka. Ovo njeno delo stameno je i danas – kazuje Jovan.
Tim starim putem od Zlatibora prema Zlataru nekad su redovno prolazili putnici, putari, rabadžije, drvoseče, zaprežna i ostala kola. Svi su se obavezno zadržavali u maloj kafani koja je ovde radila. Celokupna drvna građa za Valjaonicu bakra, napravljenu pedesetih, prešla je preko mosta, priča naš sagovornik i dodaje:
– Ali kada je pre pola veka napravljen novi put za Gostilje, ova trasa, mada kraća, i s njom kamena ćuprija, gube na značaju. Ne kažem da je sav saobraćaj zamro, ali nije kao nekad. Sada oni što seku šumu prolaze kamionima i traktorima, a ponekad, kao za minule vaskršnje praznike, bude i turista koje navigacija navodi na kraći put ka Ljubišu. Bilo je ranije i autobusa s ekskurzijama koje sam vratio odavde da ne idu šumom, opet zbog navigacije.
Pored ćuprije je česma iz 1940. godine sa živom vodom koja, kaže Jovan, pomaže zdravlju. Znaju to neki pa dođu s balonima da natoče. Vele u Drenovi da je šteta što se ovako dobra voda nedovoljno koristi.
A to selo živopisno i mirisno, slabije naseljeno (stotinak žitelja), za neka davna vremena se vezalo (iz predratnog doba su i most, česma, zgrada škole). Biserno čista reka Katušnica, koja u gornjem toku sakuplja vodu nekoliko manjih zlatiborskih vodotokova, duša je nevelike Drenove. Odnedavno je na reci uređeno lepo kupalište Buk, koje leti privlači turiste iz centra Zlatibora. To je širi vir, prirodni bazen sa slapovima okružen stenama i gustom šumom. Prostor oko kupališta uređen je peščanom plažom, na kojoj su posetiocima dostupne ležaljke i suncobrani. Za očuvanje i promociju ovog lokaliteta stara se turističko udruženje „Buk Drenova”, osnovano uz podršku Inovacionog biznis centra „Zlatibor”.
Katušnica odavde teče nezagađenim predelima izuzetne lepote prema ariljskom kraju i tamo se uliva u takođe biserno čistu reku Rzav. U vodi Katušnice plivaju potočna pastrmka i mrena, zato privlači ribolovce s raznih strana. Okolne šume skrivaju srne, zečeve, fazane, ptice pevačice, dok su livade oko reke bogate lekovitim biljem (kantarion, majčina dušica, nana). Ima i divljeg drena po kome je, kažu, selo Drenova dobilo ime. Za njene stanovnike nekad se govorilo da su zdravi kao dren.
Poznata po stolarima, kovačima, zidarima
U davnoj prošlosti Drenova je bila poznata po vrsnim zanatlijama: stolarima, kovačima, zidarima. Umeće drenovačkih majstora pročulo se, ovdašnji stolari pravili su stolariju, nameštaj, burad, kace, alate od drveta .Jedna priča ovako je zapisana: „Drenovčani su poznati kao bistri i okretni ljudi, zdravi kao dren. Iz ovog sela su dobre zanatlije, učeni ljudi, dok su oni iz Željina i Sirogojna dobri svirači.”
U naše doba ovde je malo majstora, tradiciju čuva tek poneka savremena stolarska radionica. Ipak, selo s lepim kupalištem Buk, u čijem širem okruženju su Gostiljski vodopadi, najduži zip-lajn u Ljubišu, zanimljivo Sirogojno i Visočka banja, sada je prevashodno pogodno za seoski turizam.
O školi je „Politika” pisala pre 89 godina
Škola u Drenovi pravljena je pre Drugog svetskog rata, o čemu je povodom njenog završetka tada, uz sliku školske zgrade, pisala „Politika” (od 18. oktobra 1937): „Na svečan način osvećena je nova zgrada osnovne škole u selu Drenovi, u srezu zlatiborskom. Građenje škole započelo je pre punih sedam godina i dovršili su je sami seljaci”, beleži ta vest. A naš ovovremeni sagovornik Jovan Radović pominje sećanje u selu da je najveći darodavac bio đeneral iz ovog kraja Krsta Smiljanić koji je obezbedio 10.000 crepova da se pokrije zgrada škole. – Nekad je imala puno đaka, ali šezdesetih nije bilo učitelja, jer nisu hteli da pešače izdaleka. Zbog toga je kasnije škola prestala s radom, odavno je zatvorena – dodaje Jovan.
Zlatiborske vesti/Politika.rs
