Kačarski zanat Zlatibora: Veština koja odoleva zaboravu
U selima zlatiborskog kraja, poput Rožanstva, još uvek živi tradicija pravljenja drvenih sudova, dok Muzej „Staro selo“ u Sirogojnu čuva alat, znanje i sećanja na nekada moćan i rasprostranjen zanat
Tek poneko u zlatiborskom kraju, uglavnom u selu Rožanstvu, bavi se u ovo doba pravljenjem buradi i kačica, da sasvim ne odumre stari porodični zanat. Posao je zahtevan, veštinu traži, a bez upornosti i znanja o drvetu ne vredi počinjati. Otuda, u vreme premoći plastičnih nad drvenim sudovima, ono malo mladih koji žive u brdskim selima nerado ide u kačare, privlači ih lakša i brža zarada (u turizmu, na primer).
Tajne kačarskog zanata moguće je sada upoznati u Muzeju „Staro selo“ u Sirogojnu, gde kroz zanatske radionice čuvaju narodna umeća. Kačarska radionica smeštena je ovde u delu stalne muzejske postavke, opremljena alatom jednog od davnašnjih majstora iz kačarske porodice Kovčić iz Rožanstva. Taj alat čine različite testere (ručna, kladara, bičkija), bradva, sekira, čekić, strug, oblo i ravno rende, mlatac, skobla, utornjak, đeljka, svrdlo, turpija, čap, nategača, vint… Majstori kačari pravili su od drveta sudove s ravnim zidovima (kace i kačice, buce, kravljače, čabrove, tabarke za kazane itd.), dok su pintori ili bačvari izrađivali burad (bačve). Šumoviti predeli u zlatiborskom kraju, uz narodne potrebe za takvim sudovima u davna vremena, uslovili su pojavu i razvoj kačarskog zanata.
Ima zapisa da se pre jednog veka od tog umeća na ovom području izdržavalo mnoštvo domaćinstava. O ovome je, na primer, u svojim knjiga pisao inženjer Milivoje Savić (Užice 1876.- Beograd 1940.), koji je u međuratnom periodu bio načelnik industrijsko-zanatskog odeljenja Ministarstva trgovine i industrije. U beleškama o domaćoj industriji užičkog okruga s početka dvadesetih godina Savić piše i o „kućevnoj industriji drveta “ (kačarskom zanatu), a na ovo danas seća sajt Udruženja ''Kolektiv Užice“.
Pomenuti inženjer je u to međuratno vreme utvrdio da se kačarskim zanatom u Rožanstvu bavi 60 kuća, u Nikojevićima 17, Alinom Potoku 10, u Ravnima osam, Sirogojnu i Krivoj Reci pet, u Gostilju četiri kuće… Tu su pravili burad za vodu, kačice, čabrice, parionice za pranje rublja, kace za džibru i kupus i drugo. Znalo se šta vešte drvodelje prave u svakom od sela: u Alinom Potoku izrađivale su se naćve i drveni sanduci, u Ravnima stolice, u Gostilju preslice, kašike i stolice („od mečje leske i klenova drveta“), a u Sirogojnu kutije za žito od bukovine.
„Ovih merica moglo je da se izradi do dve u toku dana, i to na sledeći način: bukova daska se rendiše, pokvasi vodom i zagreje nad vatrom, potom se previje i ostavi oko panja da se ohladi i zauzme okrugli oblik… Za izradu drvenih proizvoda trebalo je različito vreme, na primer od tovara drveta za tri dana moglo je da se izradi osam do 10 kačica od 10 litara“, pisao je pre jednog veka inženjer Savić.
Za kačarska zanat se japija (drvena građa) nabavljala uglavnom u jesen, a predmeti pravili obično zimi (u kući, kod vatre) kada miruju poslovi na imanju. Zanatlije ovog kraja građu su nabavljali sa područja Murtenice i Jablanice. Drva su tu prvo sečena na jedan metar, zatim cepana na pola ili četvrtinu, pa tovarena na konje kojima je trebalo šest do sedam sati da stignu do kuća zanatlija.
Politika/Zlatiborske vesti
