Od odgovornog vlasništva do bezbednijih ulica: šta zaista radi Zoohigijena

Kada ugledamo psa na ulici, prvo pitanje je: „Zašto ga Zoohigijena ne skloni?“ Ali problem napuštenih životinja mnogo je složeniji od njihovog uklanjanja sa ulice. Iza njega stoje neodgovorno vlasništvo, nekontrolisano razmnožavanje i napuštanje životinja.

Šta je stvarna uloga Zoohigijene, zašto prihvatilišta sama po sebi nisu rešenje i kako doći do trajnog smanjenja broja pasa na ulicama — teme su o kojima smo razgovarali sa direktorom JP „Zoohigijena Čajetina“.

Šta je cilj, nadležnost i posao Zoohigijene?

Najvažniji dugoročni cilj Zoohigijene je jasan — da na ulicama nema životinja bez nadzora, bilo da je reč o psima, mačkama, konjima, govedima ili drugim životinjama. Time se obezbeđuje sigurnije okruženje za građane i turiste, uz humano i zakonito postupanje prema životinjama.

Kao i sa većinom dugoročnih ciljeva, ostvarenje ovog cilja nije samo u rukama Zoohigijene, već zavisi od niza drugih aktera i njihovih odgovornosti. Odgovornost počinje od vlasnika, zatim lokalnih i republičkih nadležnih službi, dok je Zoohigijena poslednja karika u tom lancu.

Zato, kada pitamo: „Zašto Zoohigijena jednostavno ne skloni životinju?“, važno je razumeti da problem nije nastao kada se ona našla na ulici, već mnogo ranije. Ako ne sprečimo uzrok, stalno ćemo samo sanirati posledice, što je skuplje, sporije i manje efikasno.

Iako je delovanje na uzrok najmanje u nadležnosti Zoohigijene, trudimo se da uradimo ono što je u našoj moći. Jedan od glavnih problema je nekontrolisano razmnožavanje kućnih ljubimaca. Mnogo je jeftinije i za građane i za opštinski budžet sprečiti neželjeno leglo sterilizacijom nego iz decenije u deceniju zbrinjavati stotine i hiljade pasa. Zato građanima omogućavamo da za 1.500 dinara sterilišu, vakcinišu i čipuju svog ljubimca.

Isto važi i za životinje bez nadzora. Kada Zoohigijena izađe na teren ili upozori vlasnika, cilj je da se na vreme spreče povrede, saobraćajne nezgode, napadi ili druga šteta. Životinje moraju biti propisno obeležene i obezbeđene.

Zoohigijena sanira posledicu kada problem već nastane, ali trajno rešenje postoji samo ako svako u lancu uradi svoj deo posla.

Kada je reč o psima na ulici, odakle taj problem i šta Zoohigijena trenutno radi kako bi se njihov broj smanjio?

Psi na ulici su posledica kršenja zakona — neodgovorno vlasništvo, nekontrolisana reprodukcija, napuštanje životinja i puštanje životinja bez nadzora. To je višedecenijski problem prisutan u čitavom regionu, državi i apsolutno svim gradovima i opštinama. Teško ga je rešiti upravo zbog njegove rasprostranjenosti, trajanja i učestalog nepoštovanja propisa.

Često neodgovoran vlasnik ne razmišlja šta jedan „samo pušten pas“ može da prouzrokuje. Pas može istrčati pred automobil i izazvati saobraćajnu nezgodu, ući u školsko dvorište i napasti dete, ući na nečije imanje i napasti domaće životinje, ili reagovati agresivno štiteći potomstvo ili hranu, prema ljudima koji uopšte nisu svesni da se nalaze u rizičnoj situaciji.

Sa svim tim slučajevima smo se već susretali, a najčešće je reč upravo o vlasničkim životinjama. Psi imaju svoj način ponašanja, ali su česte situacije kada ljudi, a najčešće deca, ne razumeju da neke situacije i ponašanje psa može biti opasno za njih.

Nažalost, tek kada se dogodi neki nemili događaj svi obrate pažnju, a suština je da pas nije trebalo da se nađe na ulici na prvom mestu, i ko god ga je istog izbacio, direktno je odgovoran za nečiju povredu ili štetu.

Kao što je već rečeno, Zoohigijena je poslednja karika u lancu odgovornosti i njene mogućnosti da utiče na sam uzrok problema su ograničene. Ipak, trenutno radimo na smanjenju broja pasa kroz sprečavanje nekontrolisane reprodukcije i neželjenih legala, obezbeđujući popust od 90% za usluge za vlasničke životinje, redovno se sprovode akcije hvatanja i sterilizacije napuštenih životinja, kao i kroz udomljavanje što većeg broja životinja.

Problem je što je broj pasa koji traže dom daleko veći od broja potencijalnih udomitelja, a uskoro ćemo ponovo proširivati i smeštajne kapacitete.

Međutim, samo povećavanje kapaciteta i uklanjanje pasa sa ulice ne rešava problem. Dok god postoje nekontrolisana reprodukcija i stalno napuštanje životinja, novi psi će se pojavljivati na ulici i potom popunjavati postojeće smeštajne kapacitete. Upravo je zato najveća zabluda da se problem može rešiti prostim sklanjanjem postojećih pasa.

Kada smo već kod zabluda, da li možete objasniti zašto to samo po sebi ne rešava problem i sa kojim se još zabludama najčešće susrećete?

Najčešće zablude bih sveo na nekoliko vrlo konkretnih stvari:

1. „Rešenje je da Zoohigijena pokupi i zbrine sve pse.“

Nije svaki pas na ulici napušten — veliki broj pasa su vlasnički psi koji su pobegli ili ih vlasnici redovno puštaju bez nadzora. Zato je važno utvrditi okolnosti i, naravno, odgovornost vlasnika.

Takođe, sve ima svoje granice, i smeštajni kapaciteti i budžeti. Da li biste radije kao građanin plaćali decenijama sve veće i veće dažbine zbog neodgovornosti pojedinačnih vlasnika i troškove lečenja i smeštaja na stotine njihovih odbačenih pasa ili tražili da se vlasnici kazne i da se isto ne ponovi?

Da li svi građani treba u nedogled da izdvajaju sredstva za sanaciju postupaka bahatih i bezobzirnih pojedinaca koji ostavljaju svoje životinje? Pa zar nije bolje ta sredstva uložiti u neki vrtić, školu, park…? Zar nije bolje preduprediti kršenje zakona, nego lečiti posledice?

2. „Ako se pas skloni sa ulice, problem je rešen.“

Nije, ako se istovremeno novi psi i dalje napuštaju. Bez sprečavanja napuštanja i nekontrolisanog razmnožavanja problem se stalno obnavlja i sve nas više košta.

Ponovo se vraćamo na pitanje da li je pametnije trošiti novac na sve veća i veća prihvatilišta zbog decenijske neodgovornosti ili je pak bolje prosto sprečiti neodgovornost, a sredstva usmeriti u razvojne projekte, a ne saniranje štete.

3. „Kada Zoohigijena zbrine psa, problem je rešen.“

Problem nije rešen, problem se produbljuje. Pas smešten u prihvatilište nije magično nestao. Smeštaj, ishrana, veterinarska nega, održavanje prostorija i sve druge obaveze oko smeštenih pasa traju sve dok postoje psi u smeštaju.

Psi sa obezbeđenim uslovima za život mogu živeti preko deceniju, a za sve to sredstva izdvajaju građani. Što je veća nekontrolisana reprodukcija i napuštanje, to je više pasa u smeštaju, potrebno je još smeštaja, što znači da su troškovi veći i da građani moraju da izdvajaju više sredstava.

Dakle, sklonimo pse danas, i sutra i svaki sledeći dan, popune se kapaciteti, a novi psi su napušteni, proširuju se kapaciteti i tako u nedogled.

Adekvatna kontrola vlasništva i smanjenje populacije kućnih ljubimaca na potreban broj je rešenje. Namerno sam rekao „potreban broj“, to znači da broj kućnih ljubimaca mora odgovarati broju domova i odgovornih vlasnika, sve preko toga poziva za nastavak mera kontrole populacije.

4. „Prihvatilišta su rešenje.“

Već sam i kroz prethodne primere objasnio zašto vam ništa ne znači kofa za vodu ako imate konstantnu poplavu, ali dodatno ću pojasniti i kroz prostu statistiku.

U Srbiji, na 174 grada i lokalne samouprave, ima tek nešto preko 60 prihvatilišta za napuštene životinje, s tim što imamo primere gradova u kojima ima i više od jednog prihvatilišta.

Bez obzira na prisustvo ili odsustvo prihvatilišta na teritoriji grada ili lokalne samouprave, svi gradovi i sve lokalne samouprave prijavljuju kontinuirano prisustvo napuštenih pasa na svojim ulicama i kontinuirano imaju prijave za štetu ili ujede.

Dakle, prihvatilišta nisu garant potpunog odsustva pasa sa ulica upravo zbog obima napuštanja i nekontrolisane reprodukcije.

Ja se zaista nadam da će neodgovorni vlasnici razumeti da napuštanje psa nije bela laž ili laki prekršaj. Ne, vaš pas košta sve nas dugoročno i ujedno može biti i uzročnik nečije povrede, traume ili štete.

Pomenuli ste probleme kapaciteta prihvatilišta, kako drugi gradovi rešavaju te probleme?

Praksa gradova, tačnije prihvatilišta, varira od grada do grada, ali u suštini svi moraju da prate protokol i zakon kada dođe do punih kapaciteta, a postoje zahtevi za smeštaj novih životinja.

Do oslobađanja mesta u prihvatilištu dolazi na neki od četiri načina: prvi i najpoželjniji — udomljavanje; drugi — rotacija pasa po CNVR programu, odnosno nakon izvršene evaluacije, sterilizacije, vakcinacije i obeležavanja, prihvatilište deo životinja vraća na lokaciju hvatanja; treći — deo kapaciteta se oslobodi jer je došlo do uginuća psa usled starosti ili bolesti; četvrti — humana eutanazija životinje po nekom od zakonski utvrđenih uslova za istu.

Često čujemo predloge od neukih ljudi da je eutanazija ili, još gore, odstrel rešenje za brojnost populacije. To prosto nije istina. Prvo, eutanazija kao način regulisanja kapaciteta prihvatilišta nije zakonita, a odstrel je krivično delo.

Čak i ukoliko bi se promenio zakon u korist ovih postupaka, činjenica je da ne bi rešili problem. Po prethodnoj analogiji — ukoliko imate odvrnute sve slavine u kući i suočavate se sa poplavom, nije rešenje da uzmete kofu za vodu jer će se brzo prepuniti (prihvatilište) i nije rešenje da prosto otvorite ulazna vrata da voda otiče, jer pravite višestruku štetu (odstrel).

Logično rešenje — zavrnete slavine i stopirate poplavu — to je kontrola reprodukcije i kontrola odgovornog vlasništva nad kućnim ljubimcima.

Zato je i humanije i ekonomičnije sprečiti nastanak problema nego beskonačno finansirati njegove posledice ili nestručne pokušaje sanacije.

Pomenuli ste da je ovo problem kako u celoj državi tako i u regionu, da li imamo neki pozitivan primer u svetu?

Imamo više pozitivnih primera u svetu, kao npr. Holandija, Norveška, Danska, gde, recimo, postoje liste čekanja za udomljavanje psa i prolaze se rigorozne kontrole kako bi mogli da postanete vlasnik psa.

Mere koje jesu pokazale dobre rezultate u svetu:

• rigorozno kontrolisati reprodukciju kućnih ljubimaca;
• ograničiti reprodukciju u skladu sa potražnjom;
• raditi kontinuirano kontrolu vlasništva i poštovanja zakona.

Ove metode su dale rezultate u kontroli populacije i u nekim državama dovele do toga da čak i nemaju potrebe da imaju državna prihvatilišta i troškove koja ista nose.

Šta su planovi za budućnost?

Već u prvoj godini poslovanja osmišljen je i izrađen projekat kompleksa JP Zoohigijena Čajetina. Projekat je osmišljen tako da ima operativne i razvojne delove, uz to prihvatilište za napuštene životinje (velike i male), ali i komercijalne usluge, kako bi se postigla što veća održivost preduzeća i smanjio teret troškova prihvatilišta koji pada na naše građane i budžet lokalne samouprave.

Trenutni status projekta je da i dalje čekamo epilog usvajanja planskog akta i rešenja imovinskog pitanja parcele na kojoj je kompleks planiran.

Iako sa početkom bez ikakvog prethodnog temelja i uz rad sa privremenih lokacija, JP Zoohigijena je zaista postigla mnogo za kratke tri godine postojanja. Trenutno operativno radimo sa dve lokacije, a sprovodimo radove na tri.

Od tri zaposlena u prvoj godini, došli smo do 16 zaposlenih ove godine. Uspostavljena je veterinarska ambulanta, pa proširena u stanicu, potom je sa usluga za kućne ljubimce proširen asortiman i na velike životinje.

Tako, pored rada na kontroli reprodukcije kućnih ljubimaca, kroz veterinarsku stanicu pružamo usluge svim građanima i za velike i za male životinje, kako u stanici tako i kroz terenski rad za potrebe naših građana na selu.

Otvorena je i veterinarska apoteka i tu u ponudi imamo širok asortiman lekova, hrane i pratećih stvari potrebnih svim domaćim životinjama.

Uspostavljena je DDD služba, za čiji domen rada je planirano proširenje u narednom periodu. Zoohigijenska služba je takođe proširena ove godine i sprovodi redovan rad na terenu i u okviru privremenog prihvata, takođe rade na edukaciji i podsticanju građana da ispune svoje zakonske obaveze u domenu odgovornog vlasništva.

Moram da istaknem činjenicu da je do sada, zajedničkim naporima zoohigijenske i veterinarske službe, obeleženo više od 1.100 kućnih ljubimaca, sterilisano preko 900 i udomljeno preko 40 životinja.

Nastojimo da ovi brojevi budu bolji iz godine u godinu, a uz saradnju građana verujemo i da hoće. U narednom periodu se planira rast preduzeća u skladu sa proširenjima kapaciteta i uspostavljanje novih delatnosti.

Imamo ambiciozan plan i za ovu i za naredne godine i nastavljamo dalje sa realizacijama ciljeva. Nadamo se kontinuiranoj saradnji od strane građana, republičkih i lokalnih nadležnih službi na tom putu.