Prvi turistički objekti na Palisadu bile su kolibe od borovih brvana za goste i mehana Mijaila i Milojke Jevremović. Još s početka 20. stoleća u ovoj oazi tišine i mira, u 15 lučevih koliba, letovali su imućni ljudi: političari, naučnici, književnici, Mijailovi prijatelji i poznanici.
Nadahnuti darovima prirode i lepotom Zlatibora, “sa čijih se visova i leti i zimi javljaju slike kao na Rubensovom platnu“, slušali su pastire i kiridžije: “Ako se napijete zlatiborske vode, poješćete više nego što jedan kosac može danas zaraditi“. O tome u knjizi “Dobrostivi i časni putevi Gospodnji“ o Zlatiborcima po dobru upamćenim piše Snežana Đenić. Jevremovića domaćinstvo, na kome je bilo zaposleno više momaka i devojaka, vodila je Mijailova supruga Milojka zvana Baja. Svojim proizvodima, u kojima su prednjačili kajmak, sir, krompir, kačamak i suvo meso okrepljivala je goste pansiona. O tome je, hvaleći njen mlad kajmak s karlice i med, zapis ostavio i veliki srpski pesnik i diplomata Jovan Dučić.Ali Zlatibor nije bio čuven samo po svojoj lepoti. Od davnih vremena bio je poznat po blagotvornom uticaju na zdravlje ljudi. Dragocena lekovitost ove planine koju stvaraju konfiguracija zemljišta, geološki sastav tla, klima, bogatstvo flore (gde raste čak 440 vrsta biljaka) učinili su da krajem 19. veka postane poznata pod nazivomMaja 1924. godine u Mijailovu kolibu dolazi mlada Beograđanka Darinka Pešić sa majkom, puna optimizma i nade da će joj Zlatibor pomoći da pobedi tešku bolest. Od prvog dana u lični dnevnik zapisuje svoje impresije o planini: piše o lepotama prirode, ljubaznim domaćinima, tradicionalnoj hrani i stanovanju. Prvog dana u dnevnik je zabeležila: “Radoznala sam da vidim svoj stan. U dvorištu bez staza, kroz cveće i travu do kolena prilazim kolibicama zbijenim kao uplašeno stado. Podsećaju na kućice gde je živela Snežana i sedam patuljaka. Unutra miris borovine koji opija. Tamo na drugoj strani proteže se borova šuma, a iz nje viri jedna skrivena kuća. Taj je kraj nazvan Кraljeva Voda, a ja sam stanovnik Palisada. Nebo se čini da je tako blizu, a sunce da će pasti na livadu. Omamljena sam lepotom. Ogladnila sam. Baba Vida je pod crepuljom ispekla proju. Slatko sam ručala proju i sir. A voda? Voda kakvu nikad u životu nisam pila. Кao led. Otvara apetit. Svaki čas bi jela. Mama je radosna. Uvek sam volela prirodu, ali ovo je nedoživljeno. Кrenula sam sa mamom ka Кraljevoj česmi. Gazile smo po cveću, došle do česme. Umila sam lice, a ono trne od hladnoće. Mama mi kaže da sam od jutros za nekoliko časova dobila divnu svežu boju lica.
Srećna sam – tuberkulozu, tog bauka, pobediće Zlatibor. Bila sam opet gladna. Proja se ohladila, ali mlad kajmak i ovčije mleko prijaju. Baba Vida je u zemljanom loncu skuvala pasulj, bez mesa i zaprške, za sebe i čobane. Nudi i nama gostima. Zemljana ćasa, drvena kašika, a umesto stolica sedimo na tronošcima i u krilu držimo ćasu. Noć je sveža pa vruć pasulj prija. Obuzima me dremež i odlazim u moju bombonjeru, kako sam nazvala moju kolibicu. Dok ležim paprat šušti u slamarici i uspavljuje. To nije san kao u Beogradu, to je pijanstvo, omama. I kao uspavanka poče pesma zrikavaca. Žao mi je da zaspim, ali san brzo savlada…“ prva srpska vazdušna banja.
Izvor vesti i foto: TO Zlatibor
