Stopama kiridžija: Fotografija zbog koje je Zlatibor prepoznatljiv širom Srbije

Kad se pomenu davnašnje kiridžije i kiridžiluk, prva pomisao je ovovremena drvena skulptura
kiridžije s konjčetom u centru Zlatibora. Nastala na osnovu čuvene predratne fotografije,
popularno prozvane „Zlatiborski brzi voz“, kao najsporiji, ali siguran prevoz na daljinu.

Na toj crno-beloj fotografiji-razglednici, koju je 1934. snimio Ilija Lazić, jedan je od poslednjih
zlatiborskih kiridžija sa svojim konjićem. Ostareli putnik u tradicionalnoj nošnji ljudi ovog
kraja. Ta razglednica odavno je simbol Zlatibora, pretočena pre deceniju u pomenutu skulpturu.

Na fotografiji je, piše se od davnina, kiridžija iz Stubla. Po jednim zapisima ime mu je Todor
Gajović Udovičić, po drugim Todor Gajević Udovičić, po trećima Todor Udovičić. Uz nedoumice
šta je od toga tačno. Da kiridžija Todor ipak nije bilo ko, pokazao je nedavno najiskusniji
zlatiborski hroničar Milisav R. Đenić.

Sačinio je u svom letos objavljenom „Biografskom leksikonu Zlatibora“ stotine životopisa značajnih Zlatiboraca, pa razjasnio i kako se zvao najpoznatiji kiridžija. Po Đenićevim istraživanjima, on je Todor Gajović, rođen 9. juna 1860. u zlatiborskom selu Dobroselici (susedno Stublu). Otac mu se zvao Gajo (po ocu je i prezime Todorovo), a majka Janja Marković.

„Popis stanovništva Dobroselice iz 1931. pokazuje da postoje samo dva domaćinstva Gajovića, Todora i njegovog sina Radovana, a kada se vratimo na popis iz 1863. vidimo da ne postoji nijedna porodica sa tim prezimenom. Prema tome, možemo tvrditi da na razglednici nije Todor Gajević, ni Todor Udovičić, a ni Todor Udovičić Gajević kako piše na nekim dopis-kartama, već Todor Gajović“, beleži Đenić u „Biografskom leksikonu Zlatibora“.

Vremešni kiridžija sa te razglednice, po autoru leksikona, verodostojna je slika života i rada Zlatiboraca u prvoj polovini 20. veka: „Na njemu je letnja muška garderoba: na glavi šubara od vune zlatiborskih ovaca, prtena košulja duga do kolena, prtene gaće do peta, oko struka tkani vuneni pojas, na leđima gunj od sukna, a na nogama grube vunene čarape i opanci od presne kože. Tu su još jandžik sa rabošem i nešto para, kao i soara za poštapanje i tovarenje konja. Iz Dobroselice je krenuo za Šumadiju. Na brdskom konju primetne su prante luča
namenjene da se trampe za malo soli, šećera i gasa, ali tu su i čanak s belim mrsom, paljka s vodom ili rakijom i ćebe da pokrije sebe ili konja. Slučajno je naišao na užičkog fotografa Iliju Lazića, čiji je objektiv uhvatio tren u pokretu čoveka i konja i ovekovečio ih za sva vremena. Siromašni kiridžija, koji je čitavog života obilazio srpske pijace, nije značajna ličnost, ali je njegova razglednica 80 godina putovala svetom i postala simbol jednog vremena i iščezlog zanimanja“.

Zlatiborske kiridžije su stolećima hodili i varošane Srbije snabdevali katranom, lučem i drugom robom svog kraja. Od zarade bi u ravnici kupovali žito i ostalo čime se u planinama oskudevalo. A kad je nastupio 20. vek i železnica stigla i do ovih brda, trgovci od zlatiborskih kiridžija prestaju da naručuju robu, jer im je vozom brže stizala. Kiridžiluk je posustao i u njemu su ostali samo najuporniji (poput Todora Gajovića), a onda se ugasi.