Rakija, lek iz prirode

„Rakija je vaga na kojoj se mere ljudi“ – stara izreka koju na Zlatiboru još uvek poštuju. Ova jednostavna misao možda najbolje opisuje životni i profesionalni put Кostadina Mihailovića, tehnologa iz Trnave, čitavog života posvećenog prirodnim žestokim pićima, organskoj proizvodnji i očuvanju šljivovice kao nacionalnog blaga.
Rođen u zlatiborskom selu, odrastao među šljivama, kazanima i mirisom drvenih buradi, Mihailović je još kao dečak naučio da je rakija više od pića. „Rakija je život, bio ti dobar ili loš“, kaže on. Uz podršku prote Milana Smiljanića završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu, a kao tehnolog radio je u “Budimci” u Požegi, zatim u “Agroindustriji” u Novom Sadu i u fabrici žestokih pića „Jelova gora“ u Lunovom selu. Decenije iskustva posvetio je unapređenju proizvodnje rakije i zaštiti srpske šljivovice.
U svojim radovima Mihailović se poziva na prof. Hademara Bankhofera, bečkog stručnjaka koji tvrdi da rakija u umerenim količinama može imati lekovita svojstva.
Кlekovača, travarica, orahovača i drugi biljni destilati nastali su kao nastavak tradicije arapskih lekara iz 10. veka, koji su alkohol koristili kao rastvarač za biljne ekstrakte i meleme.
Na Zlatiboru ta tradicija nije nikada zamrla. Кlekova bobica, kantarion, nana, borovnica, drenjina – biljke koje rastu na čistim planinskim padinama – postale su deo posebnih receptura koje čuvaju domaćini ovog kraja. „Rakija treba najpre da bude lek, pa tek onda piće“, naglašava Mihailović, tvrdeći da je spoj domaće šljive i lekovitog bilja ono što ovu rakiju čini jedinstvenom u svetu.

Zlatiborski kraj, sa svojom nadmorskom visinom, netaknutim zemljištem i razuđenim voćnjacima, idealan je za organsku proizvodnju. Mihailović godinama upozorava da je budućnost domaće rakije upravo u organskom pristupu: bez mineralnih đubriva, bez pesticida, uz čistu vodu i zemljište, uz strogu higijenu tokom vrenja i pečenja.
„Naše brdsko–planinsko područje je bogomdano za organsku proizvodnju“, ističe on. Ako je šljiva zdrava, takva će biti i rakija: bez neprijatnih mirisa i primesa, pravilno odležana u hrastovim buradima, gde se puni kvalitet razvija i do 20 godina.
Greške u proizvodnji najčešće nastaju zbog nehigijene ambalaže, loše pripremljenog voća ili predugog stajanja komine pre pečenja. „Rakija je živo piće i traži pažnju“, kaže Mihailović. Upravo zato stručnjaci insistiraju na tradicionalnim kazanima, čistim kacama i pravilnom procesu vrenja.
Malo ko zna da su likeri bili izum domaćica. Još od vremena Leonarda da Vinčija sokovi od voća i trava mešali su se s alkoholom da bi duže trajali. Zlatiborske žene nastavile su ovu tradiciju: likeri od borovnice, maline, kleke, nane, drenjine, pa i od žitarica danas predstavljaju nezamenljiv deo domaće proizvodnje.
„Liker je zapravo bilo koji sok kome se doda alkohol“, objašnjava Mihailović. U Sirogojnu i okolnim selima vekovima se prave likeri od domaćeg voća i bilja, a njihova popularnost raste jer turisti na Zlatiboru sve više traže autentične proizvode – nešto novo, a opet duboko ukorenjeno u prirodu.

Sajam domaće rakije u Šljivovici – 18 godina borbe za tradiciju
Selo Šljivovica, po šljivi i nazvano, 2008. godine organizovalo je prvi Sajam domaće rakije. Manifestacija, pokrenuta na inicijativu meštana i stručnjaka među kojima je bio i Mihailović, ima jasan cilj – odbraniti tradiciju i podići ugled domaće šljivovice.
Iako šljivovica zvanično nije priznata kao ekskluzivno srpsko nacionalno piće, a evropska zaštita je izgubljena, proizvođači se bore da se naša šljivovica prepoznaje po geografskom poreklu. Danas se na etiketi mora naći i geografska odrednica, što je prvi korak ka zaštiti.
Sajam iz godine u godinu raste, a 2026. proslaviće svoj 18. rođendan. Кako kaže Mihailović, to će biti važna godina: „Tada ćemo pokazati da domaća rakija, pravljena u kazanima na tradicionalan način, ima budućnost i u svetu.“
Prema starim turskim tefterima, u Šljivovici je 1868. godine bilo čak 30.000 stabala šljive, a meštani su tad proglašeni „umetnicima kazana“. Evropa je još tada priznala kvalitet šljivovice, a užička prepečenica decenijama je bila sinonim za vrhunski brend.
„Ni konjak ni viski nisu bolji od naše šljivovice“, tvrdi Mihailović, naglašavajući da je upravo sorta madžarka najbolja za najkvalitetniju čašicu.
Mihailović danas u svom rodnom selu razvija organske zasade i edukuje mlade proizvođače. Njagova knjiga „Plan za selo“ iz 2015. godine stigla je u više od 400 domaćinstava i donela viziju razvoja: domaće rakije i likeri biće temelj održive i profitabilne lokalne proizvodnje.
Srpski prvi zvanični patent – „Uređaj kazana za pečenje rakije“ iz 1921. godine, rad kazandžije Milana T. Jovanovića – dokaz je da je rakija deo našeg identiteta i tehničke kulture.
„Rakija treba da bude čista, domaća i lekovita. To je njena budućnost“, zaključuje Mihailović.