Sa neba pravo u Gostilje!

U prelepom zlatiborskom selu Gostilje, Sara Mijailović je pronašla svoj mir – između neba i zemlje. Prva žena civilni pilot helikoptera u Srbiji, danas jednako sigurno upravlja i letelicom i porodičnim životom na selu. Nekada vezana za pistu i gradski ritam Beograda, danas bira tišinu planine, dečji smeh u dvorištu i sporiji, smisleniji život. Njena priča nije o odricanju, već o izboru.

Iz kog ugla vam je Gostilje lepše – iz pilotske kabine ili sa kućnog praga?

Iz kabine je veličanstveno, ali sa kućnog praga toplije. Najlepši pogled mi je danas na moju decu kako trče po dvorištu.

Da li je teže bilo naučiti da upravljate helikopterom ili da se prilagodite selu?

Helikopter traži disciplinu i koncentraciju – selo traži srce. Tehniku sam savladala, ali selo vas menja iznutra i to je proces koji traje.

Da li ste posumnjali u odluku da grad zamenite selom?

Ne. I dalje sam poslovno vezana za grad, ali sam znala zašto biramo selo – zbog porodice, mira i načina života.

Prva ste žena civilni pilot helikoptera u Srbiji – koliko je taj put bio turbulentan?

Bio je zahtevan jer je vazduhoplovstvo ozbiljan poziv. Potrebna je stalna disciplina i odgovornost – osobine koje sam gradila od detinjstva.

Кako su kolege reagovale kada ste „sletele“ u Gostilje?

Više su pitali „zašto“ nego što su se čudili. Moj odgovor je bio jednostavan – zato što sam to želela.

Кoliko je u braku važno pratiti snove partnera?

Presudno. Brak nije takmičenje, već odluka da podržite jedno drugo. Кada je želja iskrena, prirodno je stati uz voljenu osobu.

Кako su roditelji reagovali na odlazak iz Beograda na Zlatibor?

Prvo brigom, pa podrškom. Otac, koji je takođe pilot, uvek me je učio da je najvažnije sleteti tamo gde se osećaš sigurno.

Šta ste prvo naučili od seoskih poslova?

Da ništa ne može na brzinu. Iznenadila sam sebe koliko mi prija fizički rad i koliko sam prilagodljiva.

Šta selo ima, a grad nikada neće imati?

Prostor, tišinu, čist vazduh i domaću hranu bez aditiva. Danas je luksuz imati ono što je nekada bilo normalno.

Šta vam iz grada nedostaje?

Porodica, prijatelji i dostupnost sadržaja. Na selu sve mora dobro da se planira – ali spremna sam na tu cenu.

Кoliko je za decu važno odrastanje u prirodi?

Neprecenjivo. Ovde imaju slobodu, uče odgovornost, zajedništvo i vrednosti.

Da li ste danas pilotkinja na selu ili samo – komšinica Sara?

Pomalo i jedno i drugo, ali najdraže mi je kada sam samo – Sara.

Osnovali ste udruženje i pokrenuli inicijative za promociju sela – nova misija?

Ako moja priča nekoga ohrabri, ima smisla. Кroz manifestaciju „Seoska tezga Zlatibora“ želim da selo dobije modernu, dostojanstvenu pozornicu i poveže ljude sa proverenim domaćinima.

Postoji li trend povratka mladih na selo?

Postoji, ali je i dalje hrabar potez. Oni koji se odluče – retko se vraćaju.

Jedna rečenica za one koji razmišljaju o odlasku iz grada?

Ne razmišljaj previše – poslušaj srce.