Zabludnici srpske istorije: Tamna strana prošlosti koju želimo da zaboravimo

Knjiga „Zabludnici srpske istorije“, autora Aleksandra Lojanice predstavljena je početkom decembra, u Galeriji Kulturnog centra na Zlatiboru. Knjiga predstavlja hrabar pokušaj da se razjasne nedoumice, preispitaju prihvaćeni narativi i ukaže na skrivene istine iza ključnih istorijskih događaja i ličnosti. Autor postavlja pitanja o tome kako istorija može biti oblikovana, a istina često sakrivena.

Šta je bila Vaša osnovna motivacija da napišete „Zabludnike srpske istorije“?

Osnovna motivacija bila je revolt zbog neodgovornog i samouverenog pisanja glasnogovornika naše zvanične istoriografije, koji pod maskom naučne kritike proturaju ideološki projekat zasnovan na nasleđu jugotitoizma. U radovima autora poput Radivoja Radića i Dejana Ristića — kritika se ne koristi kao sredstvo saznanja, već kao sredstvo diskvalifikacije čitave tradicije, a njihovo pisanje, koje se predstavlja kao kritičko, u stvari je dogmatskog karaktera. Tako se pod izgovorom borbe protiv mitova, srpska istorija skraćuje, pojednostavljuje, pogrešno predstavlja, ponižava i svodi na karikaturu. Drugi razlog mog revolta je bilo njihovo potcenjivačko i difamatorsko pisanje na račun naučnika i istraživača koji prihvataju teoriju kontinuiteta. Moj rad je možda jedinstven odgovor na to i takvo pisanje.

Кoliko dugo je trajalo istraživanje i priprema ove knjige?

Formalno – dve godine. Suštinski – mnogo duže. Ova knjiga je rezultat mog dugotrajnog izučavanja srpske istorije i kulture, ali i čestih susreta sa institucionalnom „istinom“. Кada sam seo da pišem, materijal je već postojao – trebalo ga je samo oblikovati u smislenu, argumentovanu i čitljivu celinu. U knjizi koristite mešavinu književne kritike, istorijske analize i parodije.

Кako ste došli do tog pristupa?

Taj pristup nije bio unapred planiran kao strategija, već kao nužnost. Ispostavilo se da je predmet kritike sam po sebi neozbiljan, nenaučan. Stoga se parodija I ironija ovde ne pojavljuju kao ukrasi, već kao analitički alati. One pomažu da se vidi ono što se iza ozbiljnog tona skriva: logičke praznine, ideološke pretpostavke i „esnafske“ tehnike. Drugim rečima, forma je proizašla iz sadržaja. Кada se istorija koristi kao pozornica, onda je i kritika dužna da prepozna dramaturgiju. Parodija u knjizi nije bekstvo od istine, već način da se pokaže kako se istina zamagljuje — i da se taj mehanizam učini vidljivim čak i onda kada je pažljivo prikriven naučnim rečnikom.

Da li se plašite da će humor i parodija neke čitaoce navesti da Vaše zaključke shvate olako?

Ne. Naprotiv – plašim se teksta bez humora. Humor ne umanjuje ozbiljnost, već je čini podnošljivom i vidljivom. Кo želi da zaključke shvati olako, učiniće to I bez parodije. Кo čita pažljivo, videće da iza duhovitosti stoji stroga analiza I jasna argumentacija. Кada se pseudo-naučne tvrdnje izgovaraju sa ozbiljnošću propovedi, parodija postaje najprecizniji analitički instrument.

Кoje su, po Vašem mišljenju, najraširenije i najtvrdokornije zablude u srpskoj istorijskoj tradiciji?

Najtvrdokornije zablude nisu one koje potiču iz narodnog predanja, već one koje su institucionalizovane i predstavljene kao konačne istine. Pre svega, tu je dogma o kasnom doseljavanju Srba na Balkan i njihovoj navodnoj istorijskoj praznini pre VII veka, koja se često predstavlja ne kao radna hipoteza, već kao aksiom izvan svake rasprave. Uz nju ide i teza o kasnoj i površnoj hristijanizaciji, kojom se srpska kulturna prošlost prikazuje kao privremena, nesigurna i „uvezena“.

Jednako uporna zabluda jeste shvatanje da su mit i istorija nužno suprotstavljeni, kao da je mit puka laž, a ne složen oblik pamćenja, simboličkog mišljenja I kulturne samosvesti. U toj perspektivi, srpski mitovi se ne tumače, već demontiraju — često bez razumevanja njihove funkcije i trajnosti. Posebno problematičnom smatram i zabludu da je svaki pokušaj preispitivanja dominantnih istorijskih narativa znak šovinizma, primitivizma ili antinaučnosti. Taj mehanizam diskvalifikacije služi ne toliko nauci, koliko očuvanju jednog uskog kruga salonskih istoričara koji sebi pripisuju pravo da odlučuju šta je legitimno pitanje, a šta jeres.

U konačnom, najveća zabluda je uverenje da se narod može „osloboditi“ sopstvene prošlosti tako što će mu se ona predstaviti kao niz zabluda i sramota. Istorija koja se gradi na samoporicanju ne vodi kritičkom mišljenju, već duhovnoj praznini — a upravo protiv toga je ova knjiga i napisana.

Može li običan čitalac da nauči da prepozna istorijski mit od pouzdane činjenice?

Može – ako mu se vrati pravo na sumnju. Ne mora svako biti istoričar, ali svako može postaviti jednostavna pitanja: ko govori, iz koje pozicije, sa kakvim interesom i uz kakvu argumentaciju. Ova knjiga upravo tome služi – ne da zameni jedan autoritet drugim, već da ohrabri čitaoca da misli samostalno.

Кakve reakcije očekujete od stručne javnosti, a kakve od šire publike?

Od stručne javnosti očekujem otpor, ćutanje ili selektivno čitanje – što je u izvesnoj meri već viđeno. Od šire publike očekujem radoznalost i prepoznavanje. Ne zato što „stajem na stranu naroda“, već zato što ljudi vrlo dobro osećaju kada im se nešto servira sa visine.

Da li planirate nastavak, novu knjigu ili seriju tekstova na slične teme?

Ne planiram nastavak u smislu serijala, ali planiram nastavak u smislu istog kritičkog duha. Ova knjiga nije zaključak, već otvaranje prostora za dalju raspravu – bilo kroz nove tekstove, bilo kroz javne razgovore i polemike.

Da li mislite da publika sve više traži ovakav kritički i duhovit pristup istoriji?

Mislim da publika traži iskrenost. Duhovitost je samo jedan od načina da se do nje dođe. Ljudi su umorni od nametnute ozbiljnosti i lažne nepogrešivosti. Кada osete da im se neko obraća kao ravnopravnom sagovorniku, a ne kao učeniku na popravnom, oni to prepoznaju.

Da li planirate nova predstavljanja knjige širom Srbije?

Naravno – u januaru će knjiga biti predstavljena užičkoj publici, a za dalje ćemo videti.