Trag koji ostaje u staklu

Radionica za umetničku obradu stakla „Tiffany“, iza koje stoje Velimir Veljo Tošanić i njegova ćerka Ana Žugić, danas je prepoznata širom sveta. Veljo je čovek koji je prvi u užičkom kraju otvorio vrata ovom zanatu i, posle više od tri decenije rada, ostaje jedan od malobrojnih majstora vitraža u Srbiji. Njegova životna priča – od folklora do stakla, od Tripkove do Londona, Sankt Peterburga i Barselone – svedoči o tome da se umetnost ne bira glavom, već srcem.

„Život mi je podeljen na dva dela – prvi sam voleo igru, drugi sam zaljubljen u staklo“, kaže Veljo. Folklor je obeležio njegovu mladost: vodio je KUD „Sevojno“, igrao solo u „Vranjanskoj sviti“, živeo scenu i ritam. Ali, kako kaže, iza igre ostaju samo sećanja i pokoja fotografija. Sve se promenilo kada je u Nemačkoj prvi put video radionicu za staklo. „Shvatio sam da mogu da ostavim trag. Nešto što će trajati, što će ljudi gledati godinama.“ Tako 1993. osniva radionicu „Tiffany“, u kojoj radi i danas.

Odrasli ste podno Zlatibora. Koliko Vas je taj kraj oblikovao kao umetnika?

Neverovatno mnogo. Naš kraj je specifičan, pun boja, šara, čistog vazduha i prirodne lepote. Detinjstvo sam proveo u Tripkovi, a mladost u Užicu – na reci, plaži, kod tvrđave. Rad sa staklom potiče iz tih slika iz detinjstva: boja nošnji koje su vešte strine i tetke šile, sklada koji sam video u folkloru, šara koje su generacije stvarale. Kada sam shvatio da se staklo može „slagati“, nijansirati i ukrašavati kao što su se slagale nošnje, tu je nastala moja najveća inspiracija.

Kako nastaje vitraž?

Proces počinje rezanjem – najzahtevnijim delom za početnike. Uvek postoji mali strah od povrede, ali se brzo savlada. U radionici se koriste tri glavne tehnike: Tifani tehnika – spajanje delova stakla bakarnom folijom i kalajem, fuzija – topljenje stakla u peći na oko 800 °C, gde nastaju nove teksture i boje, peskiranje – dekorisanje i matiranje površine peskom. Staklo je materijal koji mora da se mazi i pazi. Kada mu priđete s poštovanjem, uzvrati vam lepotom.

Šta Vaš način rada čini posebnim?

Najpre – pažljivo slušanje naručilaca. Boje, motivi i stil nastaju u dogovoru. Ipak, svaki komad nosi i moj lični umetnički pečat. Nema ponavljanja. Čak i kad klijent želi isto, uvek se desi nešto novo. A najizazovnije mi je „obojiti svetlom“ – učiniti da vitraž izgleda skladno u svakom delu dana.

Ukrasili ste mnoge hotele, sakralne objekte i VIP salone. Da li postoji projekat koji Vam je posebno u srcu?

Mnogo je radova i svaki nosi nešto svoje. Radio sam veliki vitraž od 60 m² za Rostov na Donu, projekat povodom 300 godina Sankt Peterburga, zatim 8×8 m repliku vitraza iz Opere u Barseloni, a nalazi se u ”Muse Event House” u Beogradu. Tu su i VIP salon Beogradske arene, hoteli „Mona“, brojni privatni objekti u Srbiji i Crnoj Gori. Radio sam vitraže u manastirima Rača, Blagoveštenje, Studenica, Žiča, u crkvama u Švedskoj, Rusiji, Tripkovi, Svilajncu… Radio sam i u domovima porodice Milošević, kao i u rezidenciji predsednika Rusije Vladimira Putina. Ipak, najlepše je kada posle mnogo godina slučajno naiđem na neki svoj rad. Tada osetim istinsko zadovoljstvo – ostalo je nešto iza mene.

Kakav je osećaj kada Vaši radovi postanu deo crkava i sakralnih prostora?

Vitraž u crkvi ljudi ne gledaju samo očima – oni ga osećaju. Kada svetlost prođe kroz boje i obasja prostor, shvatite da se vaš rad uklopio u duhovnost mesta i postao deo nečeg većeg.

Kako birate motive i boje – po inspiraciji ili po želji klijenta?

Uvek je reč o spoju. Poštujemo želje naručioca, ali svaki rad mora da ima i svoju umetničku logiku. Predložimo više rešenja, pa zajedno biramo ono najbolje. Najlepše je kada se razumemo već na prvom koraku.

Kako vidite današnji odnos mladih prema zanatima?

Mislim da se zanati vraćaju. Možda polako, ali vidim želju mladih da stvore nešto svojim rukama, da ostave svoj potpis. Potrebni su im podrška i prilika – i verujem da će tada sve više njih otkrivati lepotu ručnog rada.

Vaša ćerka Ana nastavila je Vaš put. Koliko ste ponosni na to?

Ana je 2007. preuzela radionicu i vodi je s mnogo energije i znanja. U šali kažem da sam postao eksponat. Ponosan sam na nju, ali i na svoju unuku Olgu, koja sa pet godina već pravi male radove od stakla. To mi daje veru da će se tradicija nastaviti. Danas iza nas stoje hiljade vitraža, a naši radovi se nalaze u Srbiji, Rusiji, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama.

Poruka mladima

Slušajte svoje srce i idite za svojim željama. Ja sam voleo igru, pa sam zavoleo staklo, i radio sam samo ono što volim. Ako radite posao koji volite – sve će doći na svoje.