Glumac Hadži Petar Božović ovogodišnji je laureat priznanja za životno delo naNacionalnom festivalu filma i televizije (NAFFIT), koji se održao od 3. do 7. septembra na Zlatiboru, u Novoj Varoši i Priboju. Savet festivala doneo je odluku da ovo priznanje pripadne Božoviću za njegov izuzetan doprinos domaćoj kinematografiji.
– Nisam svestan šta nosi ova nagrada. Srećan sam. Malo u šali, a malo u zbilji, mislim da je došla prerano. Meni je tek osamdeset leta…. Godina mi žao nije. Nije važno šta je bilo, već je važno kako mi je… Danas mi je nikako kad vidim šta rade kulturni radnici, plaćenici i ovi drugi – započinje priču za Kurir bard scene.
Kakav odnos imate prema nagradama i imate li najdražu?
– Uvek su prve ljubavi, ali i uloge i nagrade najdraže. Prvu sam dobio za ulogu u „Ranjenom orlu“ u Jagodini na Danima komedije. Nisam osvojio tada Zlatnog ćurana, već neku malu glumačku nagradu. Dobio sam tada 150.000 dinara i šest čaša za jagodinsko pivo. Pare sam odmah potrošio u kafani. Čaše sam dugo nosio sa sobom, ali sam ih izgubio negde u selidbi. Sećam se da mi je tada Borislav Mihajlović Mihiz rekao: „Radujte se ovoj nagradi, nikad se više nećete poradovati toliko nijednom velikom priznanju.“ Bio je pravu. Nešto što je prvo uvek je najdraže. Želim svim mladima da dobiju nagradu i da osete da je to zasluženo.
Kako vam se dopada festival?
– Festival je došao, mislim, u pravo vreme – u nevremenu kulturnih događanja. Kao da je digao ustanak i taj ustanak će biti proširen i uspeće. Zahvaljujući Zlatiboru, organizatorima i publici kojoj je više dosta rušenja. Mi smo željni da se napravi nešto ovako, ovakav festival koji u stvari podiže film na jedan još viši nivo. A i ljudima koji su radili celog života daje zadovoljstvo celog tog posla, koje je inače večno služenje svome talentu koji ti je dao bog.
Bili ste i u Nišu na Filmskim susretima i ove godine.
– Zapanjen sam vešću da neće biti održan festival. Ko je ovde normalan? Nešto postoji 60 godina i da je na 60. rođendan zabranjen! Umesto da se obeleži svečano i izda katalog sa uspomenama na glumce koji su tu prošli, on se odlaže. To je ogromno kulturno bogatstvo i takve manifestacije bi trebalo da se održavaju redovno, makar na svakih deset godina obeležavati jubileje, a ne da se gase. Osetio sam to kao svoju dužnost. Odigrao sam predstavu za te ljude.
Uvek ste bili borac za jezik i očuvanje ćirilice?
– Potrebna nam je svaka kulturna delatnost, od opismenjavanja, od štampanja, pa i do čišćenja jezika. Sećam se jednog štamparskog majstora koji mi je rekao: „Srbija je postala zemlja u kojoj žive Englezi koji loše govore srpski.“ To je preterano, ali svakodnevno viđeno i ne samo kod ljudi koji su lako prijemčivi na sve što je strano već i kod pametnijeg sveta. Jezik se prosto lepi i nestaje. Jezik je jedan od najznačajnijih stubova jednog naroda, zajedno s pismom. A sa odumiranjem srpskog jezika kao da odumire i naša predivna ćirilica, koja je jedno od najlepših pisama.
Čekaju li vas nove uloge?
– Nekad sam išao po celom svetu, a danas samo po Srbiji, Crnoj Gori i odem do Banjaluke. Igram svoje predstave. Imam jednu u Narodnom pozorištu, a i na Slaviji.
