Misterija „zlatne planine“: Tri priče koje oblikuju ime Zlatibora

“Zlatibore, ko ti ime dade“, poznati je stih našeg nezaboravnog pesnika Ćupa, a pitanje odakle ovo lepo ime Zlatiboru ni nekad, ni sad nije imalo siguran odgovor. O tome postoje samo priče i pretpostavke, a tri moguće najčešće se pominju.

Najpre treba podsetiti da se vekovima sve do 19. veka prostor današnjeg Zlatibora nazivao Rujno (po biljci ruj nekad upotrebljavanoj za bojenje kože i vune), a administrativno je pripadao Rujanskoj kneževini. Tek od sredine tog veka ime Rujno u zvaničnim spisima zamenjuje naziv Zlatibor. Tumačenja nastanka ovog toponima ovako glase: Prema jednoj (u narodu najčešće pominjanoj) priči, smatra se da je planina nazvana po posebnoj i veoma retkoj vrsti belog bora koji u jednom delu godine umesto zelenih ima iglice zlatno-žute boje. Da nije reč samo o legendi pokazuje to što je ovaj zlatni bor zaista pronađen u zlatiborskom selu Negbina. Botanički je ispitan i priznat kao posebna vrsta, latinskog naziva “pinus sylvestris variegata zlatiborica“.

Ima podataka da su identifikovana tri stabla zlatnog bora, koja su rasla podalje od puteva i pogleda, ali ta vrsta, izgleda, u ovo vreme nije uspela da opstane u svom prirodnom staništu. Kako kaže vrstan poznavalac zlatiborske prirode Žarko Pantović iz Šumske uprave Zlatibor, poslednje stablo zlatnog bora u Negbini stradalo je pod teretom snega i naletima vetra. Tako da sada postoje samo kalemi tog četinara koji se mogu naći u naseljenim mestima, ali u prirodnom staništu više ne. Zaljubljenici u zlatiborske vrednosti pokušali su presađivanjem da zaštite ovaj simbol “zlatne planine“, pa kalemljenog zlatnog bora sada ima ispred zdanja Turističke organizacije Zlatibor, kao i pred bibliotekom u Čajetini.

Druga legenda (smatraju je verodostojnijom) o imenu Zlatibora kaže da je nazvan po bogatstvu borove šume, koja je doseljenicima iz Crne Gore i Hercegovine bila glavni izvor prihoda. Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat šumama belog i crnog bora. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte (zgrade, vajate, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja). Od borova se proizvodio veoma dragocen katran koji je u kiridžijskim karavanima stizao i u Dubrovnik. Tu je i borov luč pogodan za osvetljenje prostorija gde su ljudi živeli, prodavali su ga Zlatiborci svuda po Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti i zarađivati. Pošto im je bio glavni, neretko i jedini izvor prihoda, imali su običaj da kažu kako je “bor zlata vredan“. U priči su ga uvek hvalili: “Zlatan je to bor!“.

Treće predanje kaže da je Zlatibor ime dobio po suvatima (pašnjacima) koji s jeseni dobijaju žutu boju, boju zlata. Ova kombinacija zlatne trave prošarane borovima možda je doprinela nazivu “zlatne planine’‘. Ima, međutim, i osporavanja tog predanja: “Neosnovana je hipoteza da ime potiče od zlatiborskih livada i pašnjaka koji se u drugoj polovini leta i u jesen žute, zlatne, pošto ta pretpostavka ne objašnjava odakle u nazivu ime bor“, piše u tekstu o tome na Vikipadiji, uz podatke da prvi pisani tragovi o imenu Zlatibor vode poreklo još s početka 19. veka, u izveštajima koje su u toku Prvog srpskog ustanka odavde slali srpski ustanici.

Na kraju, iako postoji nekoliko predanja koje objašnjavaju poreklo imena Zlatibora, nijedno nije sasvim potvrđeno te ostaje misterija koja dodatno doprinosi šarmu ove planine. Bilo da se ime odnosi na retki zlatni bor, bogatstvo šuma koje su pružale životnu egzistenciju, ili na prelepu jesenju žutost pašnjaka, Zlatibor i dalje ostaje simbol prirodnog bogatstva i lepotе, privlačeći posetioce iz svih krajeva. Zajedno sa svojim tradicijama, prirodnim lepotama i legendama, Zlatibor se nastavlja razvijati kao nezaobilazno odredište za sve one koji žele da osete duh i mir ove „zlatne planine“.