Pričao o kravici Slavici: od studentskog spasavanja do života na Zlatiboru i potomstva

Priča o kravici Slavici, koja je zahvaljujući studentima veterine izbegla odlazak u klanicu i danas slobodno živi na pašnjacima Zlatibora, već godinama izaziva emocije širom Srbije. Iza njenog novog života stoje humanost studenata, ali i velika posvećenost Dragane Joksimović i njenog brata Dragana Joksimovića iz Ljubiša, koji su Slavici pružili dom i sigurnost.

Kako priča Dragana Joksimović, sve je počelo pozivom tadašnje studentkinje veterine, danas veterinarke Mina Bogdanović.

– Mina me je pozvala i pitala da li bih mogla da obezbedim kravici Slavici dom na Zlatiboru, gde imam kuću. Ispričala mi je da je kompanija dala Veterinarskom fakultetu jalovu kravu da studenti uče na njoj. Zbog njene umiljatosti svi su se veoma vezali za nju i kada su čuli da će po završetku biti predata klanici, organizovali su se i za svega nekoliko dana uspeli da prikupe novac i otkupe je. Međutim, nisu imali gde da je smeste – priča Dragana.

Dodaje da su upravo studenti zaslužni za spasavanje Slavice.

– Studenti su spasili kravu, ne ja. Ja sam samo razgovarala sa svojim bratom Draganom Joksimovićem iz Ljubiša da je primi na naše livade i u štale i da joj obezbedimo dom. Na Zlatiboru su goveda tokom gotovo cele godine slobodna na pašnjacima, pa smo želeli da Slavica živi u krdu, slobodna i srećna. To da neko nevino biće umesto na stolu bude slobodno i bezbedno, uvek me motiviše da dam sve od sebe – kaže ona.

Ističe da nije imala dilemu da li treba pomoći.

– Za mene je to bilo potpuno normalno. Da brat nije pristao, tražila bih nekoga drugog dok ne pronađem rešenje. Uvek me dirne sudbina tih nevinih bića sa kojima delimo planetu – kaže Dragana.

Posebno emotivno govori o prvom dolasku Slavice na Zlatibor.

– Kada su je dovezli, shvatili smo da ona nikada ranije nije videla travu. Rođena je i odrasla u štali, a zatim sa farme prevezena na fakultet, opet u štalu. Nije znala ni šta je priroda ni šta je sloboda. Oči su nam bile pune suza dok smo je gledali. Prvi put je stala na travu, njuškala je i lizala, ali nije znala da pase – priseća se ona.

Kako kaže, u početku su se plašili da neće umeti da preživi na ispaši.

– Nije znala ni da pije vodu bez kofe koju joj neko prinese. Onda smo je polako odveli među druge krave. Desilo se nešto neverovatno – jedna od njih joj je prišla, lizala je i povela do potoka da joj pokaže vodu. Njih dve se posle toga nisu razdvajale. Tako je Slavica dobila svoju prvu najbolju drugaricu u životu – priča Dragana.

I pored prilagođavanja stadu, Slavica je, kaže, ostala posebno vezana za ljude.

– Kada god bi videla da neko dolazi, ostavljala bi celo stado i prilazila ogradi uz glasno „muu“. Ima neverovatnu komunikaciju sa ljudima i neku toplinu koja svakoga osvoji. Prvi susret sa njom gotovo svakog čoveka obori s nogu – kaže ona.

Posebno ističe i dobrotu svog brata Dragana.

– Znate kakvo je često razmišljanje po selima – ako nema koristi, „što će ti to“. A Slavica je došla kao jalova krava od koje nema nikakve zarade. Moj brat je pokazao ogromnu ljudskost i dobrotu po kojoj je poznat na celom Zlatiboru – kaže Dragana.

Na imanju u Ljubišu, Slavicu su sačekali, kako kaže, idealni uslovi.

– Imala je trave u izobilju, planinske potoke pune vode, slobodno kretanje, društvo drugih životinja i sigurnost da nikada neće završiti na nečijem tanjiru. Ali najvažnija je bila ljubav koju je dobila od svih nas i ljudi koji danas dolaze da je obiđu i donesu joj hranu i poslastice – priča ona.

Vremenom je Kravica Slavica postala poznata širom Srbije, pa i van nje. O njenoj sudbini izveštavali su brojni domaći mediji, među kojima i Radio-televizija Srbije, dok je BBC snimio i dva dokumentarca.

Posebno emotivan trenutak usledio je nekoliko meseci kasnije.

– Jednog dana brat mi šalje fotografiju teleta. Pitam ga da li su kupili tele, a on kaže: „Ne, Kravica Slavica se otelila“. Tako je dobila prvo tele Uglješu, kome je ime dato zbog njegove crne boje. Sledeće godine dobila je i drugo tele. Posle više neuspešnih pokušaja veštačke oplodnje, zlatiborska priroda joj je podarila dva zdrava teleta – kaže Dragana.

Pored Slavice, Dragana je tokom godina spasila i brojne druge životinje.

– Samohrana sam majka četiri sina, ali smo pronašli mesto za tri konja, tri psa, dva mačora, Slavicu i njenu decu, ali i za Mileta, jednog prasca koji je bio oglašen za klanje. Otkupila sam ga i danas živi mirno u selu kod Smedereva – priča ona.

Njena želja je da jednog dana na Zlatiboru napravi mesto gde bi deca mogla da uče o prirodi i životinjama.

– Želim da gradska deca dolaze ovde, da nauče kako izgleda život na selu, kako se pravi sir i kajmak, kako se spremaju drva za zimu, kako se jaše i kako se živi u skladu sa prirodom. Mislim da smo se previše udaljili od pravih vrednosti – kaže Dragana.

Dodaje da bi kravica Slavica mogla da postane i posebna turistička atrakcija Zlatibora, naročito za najmlađe, uz podršku Opštine Čajetina i Turističke organizacije Zlatibor.

– Slavica je pitoma, deca mogu da je maze, hrane i pomažu oko nje. Mogli bismo već ovog leta da organizujemo posete kako bi deca makar jedan dan provela u potpuno netaknutoj prirodi Zlatibora. Već sada je mnogo ljudi obilazi, studenti veterine često kampuju pored njenog pašnjaka, a ljudi joj donose hranu i poslastice. Volela bih da dobije i zvaničnu podršku Opštine Čajetina kako bismo joj obezbedili još bolje uslove – ističe ona.

Govoreći o studentima koji su pokrenuli akciju spasavanja, Dragana ne krije oduševljenje.

– Ti mladi ljudi su me oduševili. Ne samo da su spasili Slavicu, već mnogi od njih brinu o velikom broju napuštenih životinja. Uspeli su da animiraju pola Srbije i pokažu da reč „ne može“ ne postoji – kaže ona.

Na kraju, Dragana ističe da Kravicu Slavicu doživljava kao blagoslov.

– Od životinja možete naučiti neverovatnu dobrotu, mir, strpljenje i staloženost. Nekada su i kod nas krave bile deo porodice i ljudi su ih poštovali. Takav je i moj doživljaj Slavice. Jednom rečju, ona za mene predstavlja ljubav i čistotu – zaključuje Dragana Joksimović.