Zlatibor kroz oči prošlih vremena

Zlatibor je oduvek bio planina koja svojom lepotom očarava i inspiriše posetioce da izraze svoje utiske o prirodi, kulturi, hrani, reljefu i meštanima. Svoje mesto u Čitanci za treći razred osnovne škole Zlatibor je imao i daleke 1937. godine u Kraljevini Jugoslaviji. Posebnu pažnju tada je privlačila promena imena Rujno u Zlatibor, a autori su naglasili da je ova planina talasasta brdoravan među visovima, da je klima oštra za useve, naseljenost jako retko, a meštani izuzetno bistri.

Prenosimo u celosti tekst iz Čitanke:

„Ne znam ni zašto ni krošto, ali ime Zlatibor hoće savim da utamani staro ime Rujno. Valjda pred sjajem zlata mora da mrkne sve, pa čak i stara rujeva boja.

Pravi Zlatibor zove se talasasta brdoravan među visovima: Gradinom, Grudom, Tornikom, Čigotom i Murtenicom. Ona ima u dužini šest, a u širinu dva, tri do četiri časa. Na nemu ve nema gore osim poneki bor, ali raste budna paša za stoku, i presecadu ga nebrodeni potoci i rečice.

Klima je u Zlatiboru oštra gotovo za sve voćke i useve. Osim helljde, raži, krompira i nešto kukuruza, sve drugo vene pred oštrinom zlatiborske hladnoće. Ali je zato obično dosta pitne paše za stoku sitnu i krupnu. Naseljenost je na tom kraju tako retka, da često na širini od šest časova učetvrt nema ni jednog sela. I u samim selima kuće su tako razdaleko jedna od druge, da nije priča već cela istina da se nurija jednoga popa pruža čitavih osam časova mesta.

Seljačke kuće u Zlatiboru, kao građevine i kao zgrade za življenje, daleko izostaju od kuća mnogih naših seljaka. Ima, istina, i poneka šindralija s mračnom sobom i s čađavom kujnom, ali su druge, gotovo sve izreda, krovinjare, lubnice i kulače.

U Zlatiboru ima devet velikih državnih suvata. To su devet prostranih pašaka, u kozima se svakog leta tovi nebrojena marva.

Rujanci veruju i uveravaіu druge da je meso od stoke gojene u Zlatiboru slađe od mesa svake druge stoke.

Iako je narod tako oskudan, nako su kuće tako neugledne i neugodne, opet onaj koji proputue tim krajevima jedanput, želi da prođe i drugi put.

Zašto je to, ne umem kazati, a mene je lično tamo vukla lepota prirode uopšte, oštroumlje onoga planinskoga sveta i lep іužni govor, koga se čovek ne može sit da naslušati iz usta bistra i rečita Rudanca.

Koliko su ovi ljudi bistri, koliko su laki da shvate što vide i čuju, pokazue pojav koi dosada nie obelodaьen ni u jednom krazu naših zemala.

Tamo ima sela u kozima malo koje čelade ne zna čitati (mnogo pisati), a nijedno nije išlo u školu. Svi se uče samoučki i jedno od drugoga, kao što se uči plesti kotarice, šarati preslice, graditi ralice, kola i drugo. A poslovički, od nekoliko ruku, znazu govoriti ne samo ljudi i žene nego i čobani za ovcama.

Od nekog vremena počeli su naši lekari upućivati ponekoga bolesnika da provede leto u Zlatiboru po nekoliko nedelja u borіu i jelacima. Ako je verovati onom što se priča, malo se ko vrati otuda, a da se nije hvalio po povratku.“.