Rajko Pelverović – Čovek koji je uspeh pretvorio u dobrobit zajednice

Preduzetnik, sportski radnik, a najviše borac za dobrobit lokalne zajednice. Rajko Pelverović, čovek koji govori bez preterane samohvale, ali sa dosta iskustva i iz iskrene ljubavi prema mestu iz kojeg potiče – Čajetine. Tu su njegovi koreni, preci, roditelji, deca, kumovi i prijatelji, pa ga tako sve vezuje za ovo malo mesto gde je, kako
kaže, ostao da svoj uspeh podeli sa zajednicom i učini ga još većim.

„Sve je krenulo devedesetih, u vreme sankcija, kada je kafu bilo gotovo nemoguće nabaviti. Radio sam u Poljoprivrednom kombinatu „Zlatibor“, ali to njih tada nije zanimало, pa sam video da rešenje moram da potražim sam. Bio sam još mlad, imao sam 22 godine, ali ideja me je držala“, priseća se Rajko. Ta odlučnost ga je odvela putem koji je malo ko mogao da predvidi: od trgovine kafom u lokalnim mestima do pozicije na kojoj njegova kompanija danas obrađuje oko 800 tona kafe mesečno.

„Od samog početka mislio sam drugačije. Dok su drugi kopirali postojeće modele, mi smo rizikovali i napravili sopstveni put. Bio sam najmlađi na Njujorškoj i Londonskoj berzi i to me nije uplašilo, već motivisalo. Tako sam postao simpatičan i ostalim saradnicima, što me je naučilo da ako ne rizikujete, ne možete ni da uspete.“

Uspeh u trgovini bio je inspiracija da olakša život mladim parovima u lokalnoj zajednici. Rajkova želja pretvorila se u projekat stanogradnje koji je, kaže on, više od posla – to je porodična i društvena misija.

„Do sada smo izgradili više od 300 stambenih jedinica, a u planu je još 120 koji se već rezervišu. Ulazili smo u to, ne samo da bi zaradili, već da bi mladi mogli da reše svoje stambeno pitanje. Stanovi se prodaju po uslovima koji su jedinstveni u svetu: ljudi ulažu učešće i otplaćuju bez posredstva banke, na maksimum 15 godina. Cena kvadrata danas iznosi oko 1160 evra sa PDV-om, uz pravo na povraćaj PDV-a za vlasnike prvog stana. To je moj doprinos našoj Čajetini da zadržimo mlade ljude u svom mestu i mislim da smo na pravom putu.“

Ovakva, praktična pomoć, po njegovom mišljenju, najbolje govori o odnosu prema zavičaju. „Moj cilj je bio da pomognem svom mestu u kom sam se rodio. Osećam obavezu i prema porodici – moji đedovi, prađedovi, cela stara porodična grana je ovde. Želim da i moja deca i sva druga deca imaju razlog da ostanu u Čajetini.“ – navodi Pelverović.

Nepredvidive okolnosti umeo je da pretvori u nove poslovne prilike – farmaceutska grana u koju je kompanija kročila, po njegovim rečima, bila je na neki način „nametnuna“ prilika. Firma koja im je dugovala u poslu sa kafom ostavila je proizvodnju suplemenata kao deo duga, a oni su rešili da nastave.

„Postavili smo ljude koji su stručni, jer je to specifičan i ozbiljan posao koji meni nije blizak, pa se ja najmanje i uključujem. Kao i u svakom ogranku, imam ljude koji su moji najbliži saradnici, gde postoji uzajamno poštovanje i  poverenje i upravo mislim da bez mreže stručnih i pismenih ljudi ne može nijedan posao opstati“.

Voditi veliki posao iz manjeg mesta, ističe, nije lako.

„Čajetina i Zlatibor su mala sredina — morao sam da mislim šire. Nismo mogli da radimo samo za lokalno tržište. Prvo smo krenuli sa okolnim gradovima, zatim celom Srbijom, pa zemljama bivše Jugoslavije, a sada poslujemo i na austrijskom, mađarskom i poljskom tržištu.“

Sport i zajednica – to je još jedna dimenzija njegove posvećenosti. Košarkaški klub „Zlatibor“ bio je pred gašenjem kada se on sa grupom ljudi uključio u njegovo spasavanje. „Za mene je uvek uspeh zajednice važniji od ličnog. Klub smo spasavali svi zajedno, od uprave, trenera, igrača, navijača, sponzora i svih dobronamernih ljudi koji na bilo koji način pomažu razvoj ovog kluba. Priznajem da bez podrške opštinske uprave na čelu sa predsednikom Opštine ne bi bilo moguće. Sada smo na vrhu srpske i regionalne košarke, a to je plod rada mnogih ljudi“, ističe Rajko.

Na pitanje šta je njegov najveći uspeh on bez razmišljanja ističe porodicu. „Najponosniji sam na svoju decu. Čovek mora da stvori porodicu i da bude ponosan na nju, a u društvenom životu ne treba da bude sebičan već da maksimalno pomogne lokalnoj zajednici. Toga sam se držao čitavog života i mislim da je to najvažnije.“

Kada govori o izazovima sopstvene generacije, Rajko se ne žali, ali ističe: „Pripadam generaciji koja je morala da se pobrine za sebe kada se društvo menjalo iz društvenog u privatno, generaciji koja je bila primorana da radi i obezbedi jer roditelji nisu mogli sve sami. Moje mišljenje je da i danas samo onaj ko želi i bori se može da uspe.“

I za kraj poslao je poruku mladima koji žele da ostanu u svom mestu: „Nastavite ono što su vam roditelji radili ako imate tu mogućnost, ali ne boјite se da unesete svoje ideje. Ako su ideje časne i dobronamerne, pronaći će put. Ne dozvolite da vas neko uskrati u želji da radite, a zajednica će prepoznati trud.“