Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, u narodu poznatiji kao Spasovdan, danas proslavljaju Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici širom Srbije. Ovaj veliki hrišćanski praznik obeležava se 40 dana nakon Vaskrsa, a ujedno je i slava Beograd, dok se u mnogim mestima proslavlja kao zavetina i praznik celog naselja.
Spasovdan je jedan od najpoštovanijih praznika u srpskoj tradiciji, uz koji se vezuju brojni običaji i narodna verovanja. Veruje se da na ovaj dan ne treba obavljati teške poslove, jer praznik „čuva kuću od nevolje, a decu od bolesti“. Posebno poštovanje Spasovdan je imao još u vreme cara Stefan Dušan, kada je čuveni Dušanov zakonik obnarodovan upravo na ovaj praznik 1349. godine, a dopunjen 1354. godine.
Od davnina, Spasovdan je bio značajan praznik stočara i zemljoradnika. Smatra se srećnim i blagoslovenim danom, pa se verovalo da na njega valja započinjati važne poslove i planove.
Narodni običaji nalažu da se na Spasovdan ne radi „da grom ne bije“ i da se usevi zaštite od nevremena i štetočina. U mnogim krajevima Srbije postojao je običaj „zakršćavanja letine“, kada su se po njivama, torovima, košnicama i baštama pobadali krstovi od leske radi zaštite i dobrog roda.
Vernici su tradicionalno odlazili u crkvu na bogosluženje, nakon čega su domaćini organizovali svečane ručkove za porodicu i goste. U portama crkava okupljao se narod, pekli su se jaganjci, služilo piće i prodavali slatkiši, što je prazniku davalo poseban svečani duh.
Prema narodnim verovanjima, na Spasovdan muškarci se ne briju, žene se ne umivaju, a deca se ne kupaju. Takođe, ne spava se tokom dana, kako se „ne bi dremalo cele godine“.
Veruje se i da kiša na Spasovdan najavljuje rodnu i plodnu godinu, pa narod kaže: „Spasovdanska kiša je skupa – jedna kap vredi koliko i zlatnik.“
