“Volujska kola, taljige, fijakeri, dvokolice, čeze“ – to je naslov zapisa o prevoznim sredstvima u zlatiborskom kraju između dva rata, koji objavljuje sajt Udruženja “Kolektiv Užice“.
Tu se navodi da su sredinom tridesetih godina 20. veka više vlasti iz Čajetine izveštavane da na području sreza nema nijedan registrovan putnički automobil. Motocikle u tadašnjem Zlatiborskom srezu imali su samo industrijalac Gvozden Popović i Đorđe Lj. Kerković, obojica iz Mokre Gore.
“Pored autobusa koji su saobraćali od Užica do Kraljeve vode, Zlatiborci su putnički automobil mogli da vide samo kada bi bogati žitelji Kraljevine Jugoslavije svratili na planinu svojim vozilom.
Zato je stanovništvo Zlatibora kod prevoza ljudi i robe u to vreme moralo da se pouzda u zaprege: volujska i konjska kola, taljige, fijakere, čeze…
Krajem 1935. godine u Srezu zlatiborskom utvrđena je brojnost drumskih vozila – volujskih kola, fijakera, dvokolica, čeza. Izveštaji su nepotpuni, nedostaju podaci za četiri od 17 opština. Brojnošću su se isticala volujska kola (zaprege), bilo ih je gotovo 500. Po opštinama, najviše ih je imala Jablanica (70), Čajetina (62), Dobroselica (60), Kriva Reka (52), Šljivovica (46) i Gostilje (45).
U opštinama Kriva Reka i Jablanica popisali su i tzv. taljigarska kola, ukupno devet takvih dvoosovinskih lakih zaprega. Rožanski kmet izvestio je o dve “treskalice“, što bi trebalo da su kola koja nisu izlazila na državne drumove, već služila za prevoz samo po imanju i nekategorisanim putevima.
Konjskih zaprega bilo je malo: u Dobroselici 20 i u Čajetini dve. Retko ko je među Zlatiborcima uživao u vožnji čezama. Bilo ih je samo u Krivoj Reci (sedam) i Čajetini (jedna).
Dve godine kasnije izvršen je novi popis. Tada je evidentirano 572 seoskih kola, svrstana u teretna vozila, kao i pet čeza (dvokolica) i dva fijakera obična, koji su vođeni kao putnička vozila.
Sve što je bilo na dva ili četiri točka svrstavalо se u drumska vozila i za njih su važila pravila u saobraćaju kao za automobile. Nije bio redak slučaj da su vlasnici zaprežnih vozila kažnjavani zbog kršenja Uredbe o zaštiti javnih puteva i bezbednosti saobraćaja na njima. Evo nekoliko primera.
Miloš Škodrić iz Šljivovice je 25. juna 1932. ostavio svoja kola i volove bez nadzora na državnom putu Kraljeva voda – Čajetina, pred kafanom Milenka Miloševića na Palisadu. Volovi sa zapregom, na kojoj su bili balvani iz Murtenice za Užice, lutali su s jedne strane puta na drugu i ometali saobraćaj.
Škodrić je podnaredniku Bošku Pantoviću i žandarmu Risimu Dunjiću, koji su ga zatekli u prekršaju, objasnio “da je ušao u kafanu samo malo i tako se u istoj zabavio“.
Osamdesetogodišnji Veselin Virić iz Krive Reke ogrešio se o zakon 7. juna 1935. pošto je svog slugu Vitomira Perovića poslao volovskim kolima bez tablica u Užice. U povratku, na mestu Galerija, sluga je naišao na užičke žandarme Lazara Vučićevića i Radoslava Petkovića. Pravdao im se da su kola nova, skoro puštena u saobraćaj. “Veselin ima još jedna kola, pa je mislio da na drugim ne mora da ima tablice“, branio je Vitomir gazdu. Ali to nije pomoglo, pa je prijava završila u načelstvu Sreza užičkog.
Dana 21. februara 1938. godine Milan i Dragomir Marjanović iz Dobroselice zatečeni su da vuku vlake na banovskom putu. Miloš Šućurović, putni radnik-nadzornik, u prijavi zbog toga navodi da je putu načinjena šteta od 150 dinara“, beleži sajt Udruženja “Kolektiv Užice“.
Zlatiborske vesti/TO Zlatibor
